Gomila prosecna, cev katodna - u venu, doza sna,
Nije baš bog-zna-šta stvarnost gde mali si,
Pickin dim falicni, laž pali – jer vazda njih kao – gomila prosecna, cev katodna...
Era tehnike, sve je na dugme, samo dugme klikci!
Nema coveka - k'o posle Ðenke, ostali samo dugmici.
Stisni da misli slistiš, da budemo prazno isti:
Teledirigovani pizdic, k'o tajni agent Izi.
Tebe ne prepada što propadaš - važno da pripadaš vecini:
Masa je aspirin kada duša slini. Jer masa tripuje da sve zna,
Kao na spidu - ali, fizika veli da masa puta spid - daje silu!
To se masi dopalo - odjebe kefalo, fura stopalo:
"Zgazi ideale i sve što je posebno!" Pametniji popušta,
Pa je glupan postao sadista - epoha osvete kretena bez uma i talenta!
Teror mediokriteta, teror govana nad boljima,
Gomila otima nove glave za svoj podli rat. A ti?
Imaš li snage da više ne veruješ ocima?
Da budeš manjina što kontrira deci proseka?
Mobilni telefon – internet – televizor – mediji – nuklearna jarma.
Gomila prosecna, kabl modema - u venu, doza sna: nije baš Bog zna šta
Stvarnost gde mali si, pickin dim falicni - spas: skaci u sajber-ambis.
Moderno vreme? Cik išcupaj modem iz vene! Možda i skreneš,
Cudovište ište muda i nerve: cudovište zvano stvarnost daje
Realne mere ko si i koliki si, džabe lažeš sebe, tebreks.
Ne postoji sajber-mozak, ne, niti sajber-talenat.
Ne postoji sajber-kurac, s druge strane imaš gabora,
što takode sajber-laže da je najlepša i najbolja.
Ne postoje sajber-gaže, samim tim ni sajber-muzicar.
Ne postoji sajber-duša: ako nemaš – nemaš.
Postoji sajber-covek, ali je jadan i bedan... Ovo jeste rat!
To danas ne zna samo blesan: prosek ujeda - i besan je, mnogo je besan,
Jer je napokon shvatio koliko je u vecini i rešio da zavlada, u inat vrlini.
Smislili su medij gde njihova pravila važe: da ima tastaturu,
I majmun bi imao šta da kaže. Možda bi tipkao dokom,
Al' bi svakako tipkao. Ne bi bila misao, al' neko bi to citao!
Jer, stvarnost je baš kao sunce: pece kad gledaš u nju,
Al' trecim okom, zenicom duše, vidi se put.
Nisi ti lud, samo ti treba klistir za um, procisti sav mulj,
Govna i talog, ti si taj kljuc za malu bravu nade,
što ceka u nekom šteku: bravu što vodi nazad, nazad coveku.
Probodi noktom celo, zgrebi kožu, nadi ga!
Kad njime jednom vidiš, odriceš se žmurenja...
I biceš gažen, pljuvan, cudan i ogavan ljudima,
Al' neceš biti sam - ima nas još, znaj!
Iskljuci net i mob na mesec dana, da vidiš da li postojiš.
Jer, istina je nigde tamo, vec u suncu kog se bojiš.
...i gledaj ljude. Zenicom duše.