Živim u senci senke tvoje senke i znam da znaš
Još uvek šminkam stvarnost tvojom bojom, jer drukčije ne umem
Ne razumem, ne želim pred lažnim svetom celim da se lažno veselim
To nije osmeh to je grč, ljudi su slepi
Lepi dani, nasmejani, za tebe, za mene skice
Druge duge ulice, srce skitnice zgaženo nehotice
Ja znam da znaš jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reči
Praznim danima, nestaješ i priča odavno nije fer
Lepotica i zver, suviše razno sve je prazno
Prazno je zarazno neprolazno
Vraćam se njima, zar misliš da se stvarno ponosim time
U mojoj glavi posle svega sve one nemaju čak ni ime
Samo te oči posečene vetrom koje sjaje baš kao i moje
Znam da znaš, al' ne vidiš i ne čuješ, i ne znaš koje
Male stvari se broje i dok porazi se roje
Plašim se da priznam da postojiš, rane gnoje i da mi fališ
Fale mi dodiri, fale mi reči, fali mi osmeh
Fali mi lice, fale mi laži, fale sitnice
Dosta krivice, ptice selice nestaju
Ja ostajem i svi ti pogledi me plaše
Prokleti srećni zagrljeni ljudi, te uloge su bile naše
Samo moje i tvoje, a gde smo sad, gledaj u mene, nema mene
Samo sene uspomene, samo tragovi
Koliko dobiješ, toliko daš, ti nisi smela, znam da znaš
Znam da znaš znam da znaš
Jedan život, gde prestajem ja, gde počinješ ti
Jedna ljubav, gde stali smo mi, gde sad su drugi
Jedan život, gde prestajem ja, gde počinješ ti
Jedna ljubav, gde stali smo mi, gde sad su drugi
Jedan život, gde prestajem ja, gde počinješ ti
Jedna ljubav, gde stali smo mi, gde sad su drugi
I reci, šta je to ponos, šta je to sram
Ne želim da znam i kad se svet sruši
Na starom mestu biću sam
Sve suze sveta sprala je kiša, na kraju nisi ni siguran
Da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao
A nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
I vratio se svojim starim stazama
Ali ni svi peroni sveta me nimalo nisu promenili
I dalje isti blejer iz bloka, uvek maštarskog oka
Nikad izvan svog toka, mikrofon i dalje rokam na putu
Do doka luke sreće
I dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće
A onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim
Sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag, a znam
Sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati
Kosmos će čekati, da samo umem da te vratim
Tražim te, sanjam te pijanim očima, u noćima, u tuđim licima
U stanovnicima nekih drugih svetova, gde je nas
Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plast
Ćutim jer znam da znaš, uvek si znala i uvek znaš, ti
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina
Svaka sekunda kao godina, al' barem znam na čemu sam
I barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
Iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima
I kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
Oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim
A i šta će ti to od mene, sve uspomene s kaputa stresi
Samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi
Ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
Kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš
I lomiš se da izdržiš
Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati
Mene moja lutanja, maštanja i sanjanja i znati da ih prati
I ko zna, možda jednom nađeš me, tamo gde prestajem ja
Gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi
Ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden
Iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe